Boris Jovanović Kastel

Početak » Uncategorized » ESEJ SLOBODANA RISTOVIĆA O KASTELOVOJ KNJIZI BESKOPNIK U KNJIŽEVNIM NOVINAMA

ESEJ SLOBODANA RISTOVIĆA O KASTELOVOJ KNJIZI BESKOPNIK U KNJIŽEVNIM NOVINAMA

Beskopnik2  Knjizevne novine

Nadahnut ogled pjesnika Slobodana Ristovića o knjizi Beskopnik Borisa Jovanovića Kastela objavljen je u oktobarskom broju beogradskih Književnih novina.

Integralnu verziju eseja Mediteran je živ možete pročitati u nastavku.

 

MEDITERAN JE ŽIV

Boris Jovanović Kastel, Beskopnik, Samizdat, Podgorica, 2015.

Mediteran je živ, zahvaljujući poeziji, jer je više duhovni nego geografski prostor. Nadrastao je sebe. Zahvaljujući crnogorskom i uvaženom južnoslovenskom pesniku Borisu Jovanoviću Kastelu  i u njegovoj najnovijoj knjizi poezije Beskopnik ta i takva poezija sredozemnog kova danas je preživela udare globalizma, usiljenosti i pomodarskih stilova.
Kastelova poezija se može neprestano iskopavati, i to ne iz zemlje, gde je samo jedan deo (onaj opalog ploda misli), već svuda. A, svuda je misao – ona što je izbegla prostoru.Gde je stanište duha? Ima li duh adresu, zborno mesto,pristanište, stanicu? Ili je to emocionalni ožiljak. Mediteran je baš to, naizgled poznato, opisano, ocrtano, okušeno…
Mediteran, svakako i ovaj pesnikov,  pre svega je misaoni znak i numera nečega što ne podleže veličini, boji, gustini i jačini zvuka. A, sve je to zajedno u učaurenoj kapisli, koja čeka klicu baruta.Sve je poznato, može se reći, a sigurno nije, jer da jeste, onda to ne bi bio Mediteran. Obići, oploviti, ići od polazišta do zalazišta poimanja Mediterana, mogu oni koji umetnost prihvataju kao matematički izraz. To je moguće sa krotkim prostorima, nadvladanim, ispošćenim. Ima toga, to su utrine kulture, podeljene na atare gde se „gaji“ opori miris čoveka.
Mediteran, posebno ovaj Kastelov, ne podleže ni jednom katastru. On je beleg u osi nečega što se ne da i ne može definisati. A, i da je moguće, bilo bi pogubno za san od kojega je već pomenuta kapisla „skrojena“. To nečega što je po pravilu nepravilno, postoji baš tu. Bože, kada si prosipao Mediteran mora da je bio vetrovit dan, pun huka, zvuka, vatre, mirisa, ulja, ruja, mlečike muške i ženske, zvezdane ikre, fosfora i  pene… Sve su to ornamenti Kastelove poezije i duše Mediteranca sa velikim slovom M!
Bili su to, naime, dani kada su se ribe mrestile na butinama sirena a muškarci nosili snagu u zvonima, opasani gujama i kljunovima, vukovima, mačevima, gvožđima i buketima stršljenova pijani od soka žalfije, nara, vresa i nebesa… Poezija je jedini oblak, od jare ludila, koja se pred tobom isprečila da ne spržiš svetlošću sve ispod sebe očaran slikom liciderja svoga. Da ti nisu zasenila podočja, ne bi se  moglo prići vodi, zemlji i nebu.Kuda bi napravili put, od vere u tebe, do tvoga postojanja?
Je li mitologija kada u more Kastelovih misaonih veduta potopim košulju, pa kada je obučem? Ribe ostanu na suvom? Brodovi i brodolomnici počnu pevati i krpiti jedra, čekajući da im pesnik izmisli vodu, vetar, severnjaču , jer poezija, iako izmišljena, nije dovoljna da se živi. Poezija je nadživljavanje.
Ova Borisa Jovanovića Kastela, neprikosnovenog Mediteraniste i književnog gospara, svakako je svečani događaj u probranoj, ne, naravno, samo crnogorskoj, nego i književnosti Sredozemlja.

 

Slobodan Ristović

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: